Ulika

Va škatuli stoji stara ulika
dane broji i rodi 
domišlja se ona lipih vrimena 
spod nje je kamik i zelena trava 
i kozjarica kako divojčica.

To stablo mira haba kako sopila svira
čuda ulja je već dala i na ton joj vela hvala
hranila nas je i teplila i vavek zi čovikon bila.
Na ton ulju su gorele svićice 
kako kuća zi puno dičice,
ulje je njeno zadnja pomast bila,
a anjel je onda raširil svoja krila.

Ulika je stara, nima više moći
iza nje će druga mlada stabla doći.
To ulje je njeno kako žuto zlato
ča sviti na suncu, ti ne misliš na to.
Blizu nje je more, ono nima volje
aš se umorilo, po noći mlatilo.
Stoj ti meni lipa tamo kadi jesi
va toj škatulici, na radost zemljici.

Autorica: Ružica Mance, roj. Žic: 
- na dijalekte Punta

Haba znači sluša, škatula ili škatulica je komad zemlje oko masline ograđen suhozidom, a  kozjarica je trnovita biljka crvena tetivika, lat. Smilax aspera. 


Ruke

Te dvi kumpanjice stare
stalno su se poštivale
jedna drugu držale
prstenje zlatno nosile
črne nohti su sakrile
i vavek skupa dobre bile.
Jutrih su lice umivale
obed kuhale, plele, 
prale, tancale i spale,
a onda su se pokarale
aš je jedna vavek bila jača. 
Ova druga je mučala
beštimala i njurgala.
Ča ću ti ja kad san bolja
tebe delat ni baš volja
ti bi spala i frajala
i na špaš hodila.
Lipa moja mila treba delat.
Dobro, dobro desna moja
ti si vavek bila bolja
i za delat i za jist.
Onda opet složno stanu
da otiđu novom danu.
A na večer desna reče: 
sada moramo molit
i zi bogon dobre bit.
Stavi desna križ na sebe
a liva njoj pomore.
Bože daj nam sriću svaku
da ne bude gore.
Onda skupa sretno usnu lipi sanak svoj
da su skupa vavek sretne u životu tom.