Po marinčice u Vodice

Piše Josip Orlando Hrvatin, uz Međunarodni dan biološke raznolikosti 22. maja 2021.

Ni velja Kastavca, ali Matuljca, ki ne zna ča su marinčice. Maja misca smo jih šli jiskat u Vodice. Dišiju kako ćuki, meni još liplje, morda se nećeju zmislit delat prfum žnjih, ma nebi ni vredilo. Liplje je poć prošećat, nadihat se zraka, nabrat šop, poćakulat z ljudi. Je jih i okoli Mun, Huma i Roča, se se beli ud njih.

Na hišu kbr. 52 je još vidit dolanju polovicu tablice i natpis ustal ud Austrije: Poštanski ured, sabiraonica poštanskog štedioničkog ureda i po njemački K.K Postamt itd. Danas Vodice potpadaju pod poštu i općinu Lanišće. 

Vrime je spomladi i ljubavi. Zlate mare ubletivaju okoli rožic rešeljik, a kada njin je dosti, omamljene ud ljubavi poberu se u rožice ud božuri i tamo je veselo. Po modernu bi se reklo da jimaju tulum, ali grupnjak. Morda su se samo prišle nadrogirat z unin dihon? Ča su i one zmunjesale pa njin to rabi namesto afrodizijaka? Poli nas u Pasjak i Lipu božuron reču une smrdljive crljene rože. Da jih pojiju krave bi smrdilo mliko.

Maja misca je okoli Vodic rožic sih sort – kaćuni (istarske orhideje), maričice divičice (đurđice, u Rašpor njin reču kotlići). Okoli marinčic je i fanj čapljani (čepljez). Rastu z gomolji. Kada je bil glad su jih jili namesto kumpira.

A na vršić, prvo Jelovic, je točka na ku je priko satelita povežen hrvatski geodetski sustav na europski. Ukrugal stup i križ je znak. 

Vodičani marinčican reču sugovice, Jelovčani smugalice, Račja vas i Rašpor sunčice, Munjci Sveti Antoni, u Brgud ćuki, a u Starod patriki. Po hrvacki su to sunovrati (divlji narcisi).

Tote u Vodice san još niča doznal ud Stojana Gregorića z Brguda i žene njigove Elme da se za visibabe u njojinu Račju vas reče klimanci, u Brgud su klimovice, u Studenu kimovice, poli nas se, u Pasjak, reče zgončíći. U Rašpor visibaban reču klimarice. Si ljudi se znaju. Saka vas soj glas!

Ni samo to. Ni Vodičana ni Jelovčana i čovika ovde i po Evropi ki se zanima za jezik da ne zna ki je bil Josip Ribarić (Vodice, 11.XII 1880. – Zagreb, 21.VIII 1954). Pred školu u Vodice mu je spomenik, a blizu nje, na rodnu hišu, piše da je bil prvi istraživač istarskih narodnih govori i zapišival narodne pjesme sojega zavičaja.

Pred cimitar san sritil gospu rojenu i uženjenu Ribarić koj je jimenavani Josip bil stric. Ud nje san doznal da se za rožicu kukurijek u Vodice reče kačje rožice (u Pasjak rečemo kačje mliko), u Račju vas kočino mleko, u Brgud šprež i da se je reklo, kada su  kačje rožice vani, da neće već bit velikega sniga, mi je povidala.

Vodice zgora sela jimaju i japlenice. Danas su pune vode pa prevari ko ne pitaš, misliš da su kakova korita za blago. Japna da je još nutra, na dno japlenic. Ljudon to japno već ne rabi, pa je zapušćeno. Ali u vodu su žabe.

U Vodice smo prihajali h Božotu na skutu i druge delicije, a i Slovenci, Triještini, Primorci s Krasa i Istrijani, to je križera puti za Jelovice, ali livo h Danan pa dalje u Račju vas, Brest, Buzet. U Vodice je i spomenik palin borcon. 

Ubašli smo i vodički put do lokve proti Žabniku. Stin smo se nadihali zraka i dosvidočili kakovu lipotu jimamo, a noge nas veselo nosiju nazda, doma.