Bajevac

Zgora seh drugeh glavu san zdignul, 
na sunce - jutro san se ofriškal, 
buru i daš va Boduliju vagnal 
pa "stražu" postavil i skroz ju zdržal...

Let je već tako na hijade pasalo,
vrha ni mojga još niš poravnalo;
zemji - samo malo j' odneslo,
ali ne s potreson, i ako j' nejde fanj streslo!

Kamičić više put prehićen - 
otujil mi se ni, leh dobro zaštićen
(va škajke, pul trde, vele steni)
prez voji je, da to lego promeni. 

Trava - pa drevo so (većo i manjo, 
mlado i staro, debjo i tanjo)
o mladen lete i opozime
- vavek drugačju figuru čine. 

Na svete se se menja - al ja ostajen
vavek onisti - makar ovako ograjen
z umejki, z ledinun, komunalon,
pa z grižun nekun (a z golen vrhon):

Ne dan niš svojga za se lepoti, 
ne menjan "kolora" za se dragosti...
Želin da zostane ovo ča je
zavavek ovako, "pravo moje"!

Jakov Jaša Grbac, učitelj, 1953.