Va Dražice sope

Sede na klupe. 

Se okolo zelenilo. Pred očijami celeste nebo pije modrinu mora, al morda se to more pokriva z nebon celeste.

One dve se glade. Paze i maze. Tiču i bušnu. 

Trepe i čekaju. Škurina ih obavija.

Va škuren raste škominja. Ono neš nepoznato j’ pred njimi. I mej njimi.

Šapiću. I ča je pasalo i ča će bit. Se moguće navrezaju. 

Onda sledić popočinu pa se opet taknu, bušnu, poglade, odmaknu, pogledaju, poišću, pošlataju, zapletu…

“Jubavi moja…” šapiće jena.

“Tanca mi se!” tiho će druga.

“Ala homo!” slože se obe. 

Još sled se podragaju, pogledaju, poglade… 

Onda stanu i gredu. Va škurinu. Va kanat. Kade tići noćarići pokantuju.

Sako toliko va hode se taknu i bušnu, dragaju i stisnu, zadenu i rivaju mrak na stran.

Va Dražice sope. 

“Noćas je naša fešta…” čuje se tepal glas Duškota Jeličića. Muzika širi svoji krejuti nad moren. “Bonaca” sope i kanta.

Jena se zriva bliže drugoj. Druga se zajubjeno stisne h levoj. I se utihne.

Blažene nogi! 

I blažena Angela, ka mi j’ povedela ovu štoriju!

Cvjetana Miletić

  • celeste – svjetloplavo; tiču – dodiruju; bušnu – poljube; trepe – trepere; škominja – čežnja; popočinu – češće zastanu; tić noćarić – ptica koja noću pjeva