Zač baš mene

Ovista štorija Franjota Šepića-Bertina dogodila se j’ pre sedandeset let, ma nekako j’ njija poanta ista i danaska: škerac more finit smehon, ma more i poć povrage, i slomit se na nekeren ki ni ni kriv, ni dužan. Kad se nekemu ča grdo trefi, vavek se jeno pita: Zač baš njemu?

Tamo krajen pedeseteh let, Jože Črni-Palihov j’ užal pul Palih pod čišpami ležat i va tanburicu cindrat. Jako ga j’ nerviralo ča su sako jutro preko Posranove ravni i pod njigove čišpi, kade j’ užal ležat, hodili judi na radnički cug, al’ makinu, na Štranjgu. Da bi to sprečil, jedan dan je naložil va latu gnojnicu i obesil ju tako da ki tuda pasa, zakrača va žicu, potegne latu i zruši blato na se.

Levo: Jure Mandić-Opačijov. Va srede: Josip Kinkela-Palihov (Črni Jože). Desno: Ivan (Ive) Mandić-Opačijov (Slikano okole 1935. dobrotun Opačijoveh)

Pul Kinkeloveh va spolovarskoj kuće, živel je jedan Istran i žena mu Dragica. Ja ne znan po ča j’ ona šla po ten pute okole Palih, zač ni delala ni hodila na cug. Baš na nju se j’ prosulo to blato. Brzo j’ tekla doma, sa se j’ nekoliko puti oprala, ale smrdež š nje nikako ni otel pasat. Mi frkalasi i neke ženske, malo kurioži, smo, čin se j’ to razaznalo, šli videt k njin ča se j’ to dogodilo. Dragica j’ na sred kući na katride sedela, mokri vlasi su njoj si dole padali i govorila j’ na glas: “Zač baš mene, zač baš mene?”

Onda j’ prišla neka ženska i rekla Dragice da bi dobro storila da glavu i sebe namaže z kolonjskun vodun. Kad se j’ namazala, još je jače smrdela, zač su se valda dihi pomešali, bimo rekli da j’ nastala škontradura. Muž je zijal po kuće da bi on šal Palihon, ale da bi mogal od jada Jožeta ubit i onda bi kot za dobrega odgovaral. Još je par dan ta smrdež dural i najzad pasal, a Dragica, ja mislin, ni nikada više okol Palih šla na Štranjgu.

Franjo Šepić-Bertin, Štorije od Rukavca, Kućel i šire okolice