Sost i taninajkat

Najiskonskije svirale bile su dvojnice / dvojkinje ali vidulice / fidulice. One su početni i osnovni glazbeni instrument sih indoeuropskih čobanskih prapočetki. Potla njih, na samomu početku čakavskoga svemira,  pojavljivaju se još sopile / sopele (vela i maća)  i mih (meh, mišina, mešina, mišnjice, mešnjice, mišnica, mešnica). Fidulice, sopile i mih  su  puhaći štrumenti i na njimi se sope, tako da j  glagol sost označaval ono  sviranje va komu j osnovna radnja bila puhanje va štrument ko stvara zvuk.

Sopile

Kako su te puhalice bile jedina glazbala va čakavskomu svitu, sost je postal i ustal glagol ki j označaval saku vrst sopnje, na bilo kin štrumentu.

ta-na-na-ni-ne-na

ta-na-na-ni-ne-na

ta-na-na-ni-ne-na

Sopac je svirac na sopili. Rič ima staroslavensko i praslavensko ishodišće va imenici „sop-c“. Kad sopac svira govori se da sope, a svirka na sopilami je sopnja. Ako bi se igrali z besedami, mogli bimo reć: sopilami sopci sopnju sopu. Sa ta puhaća glazbala mogla bi se još zvat: švikalica / švikaljica / švikaljić / švikalj / švikalo / švik / švikalac, fikalica / fikaljica / fikalo / fikalac / fišćot / fićkalo / fućkaljka, trumbetica / trunbetica, sopelica…

ta-na-na-ni-ne-na

tra-na-naj-ni-ne-na

ta-ra-ra-ni-ne-na

traj-na-naj-ni-ne-na

Sopci

Da se moremo vrnut, va muzičkin smislu, na sam početak čakavskih početki i osnovat zamišljeni orkestar ki svira samo izvornu čakavsku glazbu, to bi bil puhački orkestar, a sačinjavale bi ga fidulice, vela sopila, maća sopila i mih. Š njima i uz njihovu svirku  naši  stari su se patili, voleli, slavili, veselili, žalovali,  dočekivali, dohajali, prohajali, ljubovali, pivali i tancali.

ta-na-na-ni-ne-na

tra-na-naj-ni-ne-na

ta-ra-ra-ni-ne-na

traj-na-naj-ni-ne-na

Ma nij bilo svirači na sakomu koraku, ni va sakoj priliki. I ča se j činelo kad su fanti i divojke oteli tancat, a instrumenti i svirci nij bilo pri ruci? Starije žene bi zele stvar va svoje ruke i počele taninajkat (traninajkat, trajnaninajkat, trananajkat ali tarakat). Oponašale su svirku vele i male sopile uz stalno ponavljanje slogi ta-na-na-ni-ne-na i va jisto vrime bi tukle z nogun po zemlji, va ritmu taninajkanja.

oj-na-na-ni-ne-na

oj-na-na-ni-ni-na

ta-na-ni-ne-na-oj

ta-ra-ni-ne-na-oj

tra-na-ni-ne-na-oj

tra-na-naj-ni-ne-na

o-o-o-o-o-oj

Radovan Tadej, Čakavski besedarij